/ Književnost

Умро сам у петак, Утисак после читања

**

„Јесмо ли икада толико писали као
у овим немирним временима?“ (Монтењ)
Сваки писац на крају своје књиге седи наднет над својим делом подељених осећања и мисли које се међусобно боре: осећај задовољства што је дело завршено и брига како ће читаоци дело схватити, прочитати, какав суд ће изрећи критика. Верујем да је писац овога романа делио такво осећање са својим колегама „по перу“.
Без лажне скромности, сматрам да сам последњи који би требало да се лати пера и мастила да напише било коју реч или коментар када је у питању дело уваженог драгог ми пријатеља Ненада. Ови редови не представљају критику дела него покушај тумачења и читања поруке коју нам наш аутор кроз књигу која има контроверзан наслов Умро сам у петак свима шаље. Идеја аутора ових редова није критика дела него покушај извлачења смерница у вези са проблемима које је донело наше доба и указивање на хришћански карактер сагледавања вечних питања са којима се аутор у овом роману рве кроз мноштво психолошких и људских карактера и типова.
Свако ко прочита ову књигу имаће свој угао из кога ће посматрати ово дело, али нешто у шта сам сигуран јесте да ће свако из свог угла видети даровитог писца који има посебан осећај за време у коме живимо. Гугл убедљиво и даровито показује кроз свој роман да је настављач српске књижевне речи. Пажљиво ишчитавајући његов роман проналазимо слојеве еминентних српских књижевника: Пекића, Боре Станковића, Данила Киша... Он се својим романом прикључује књижевној матици српске књижевности 20. века. Гугл за свој роман не узима пиљевину, или неки други „меки“ материјал за грађу своје књиге него узима чврст камен који вешто и даровито бруси.
Пред нама је садржајна књига која је тематски вишеслојна. Књига која није писана као „разбрибрибрига“, није писана да по својој природи буде теолошко дело, нити је аутор имао претензију да сатка такво дело, али бавећи се у свом роману темом добра и зла, смисла и бесмисла живота, слободе човекове... аутор роману даје теолошки „тон“. Утисак којем не могу да се отмем је да писац метафизичке теме које обрађује не чини то у ужем теолошком смислу већ на уметнички начин, тј. кроз уметност речи.
Ове теме нису тек тако и ничим подстакнуто теоријско промишљање, већ представљају пишчев одговор на изазове снажних и жестоких искушења и провера човекове личности у времену у коме живимо. Имајући пред собом проблеме постојања и слободе, аутор романа пружа нам у оквирима свог дела, могућност остваривања дијалога између богословља и других области људског духа, као што су књижевност, уметност, философија, јер са њима (теолозима) делимо идентичан проблем – проблем постојања.
Сваком читаоцу писац намеће легално и легитимна питања: зашто узима човека интелектуалца и секс као теме које често провејавају кроз књигу? Дух овога света са својим „стандардима“ свео је људску личност на употребну функцији, због тога Гугл не узима тек тако човека интелектуалца и секс као теме које се појављују у његовом роману. За разлику од других за њега су ово периферне теме и он врло вешто, у маниру искусног писца иде „од периферије“ ка центру.
У самом центру и сржи је антропологија где је неопходно нагласити да је реч о отвореној и динамичној антропологији. Када је у питању антропологија, важно је избећи плитка и површна тумачења која би задовољила нашу логику и етику. Кроз главног јунака свог дела Гугл нас смело подсећа да је сваки човек мешавина подмуклости, једноставности, незлобивости, чедности и злобе, сластољубивости, доброте...
Стиче се утисак да је личност јунака Ненадовог романа подељена и разломљена. Да ли има решења за то? Има ли исцељења за такву личност? Као једино решење проблема и исцељење Гугл видислободу избора и хришћанско покајање. Наш писац неће човека као мислећу индивидуу, он не жели човека који жудећи за вечном срећом најпре мора да се уподоби људској логици. Он жели да покаже да је човек најпре биолошко биће, а онда и изнад свега биће слободе које је позвано да се својом слободом уподоби Богу. Према Ненадовом мишљењу, потчињавање слободе логици и етици, не само да није могуће, него је за човека бескорисно и штетно.
Драма људске слободе и израиљско рвање човека са Богом главна је одлика човека на његовом историјском путу. Тај изазов и распеће за људску природу Ненад вешто претаче кроз писану реч. Писац се не одриче ниједне силе која је дата човеку за афирмацију слободе: ни љубави, ни страсти, ни тела, ни душе... али он не своди човека на „силе“. Он не негира да без тога живот нема прави смисао. Знање јесте моћ, мишљење јесте сила али „Ненадов човек“ је више и изнад свега овога – човек покајања и слободе! Жеђ за слободом и покајањем је осовина тог боготражитељског вапаја „Ненадовог човека“.
Овај роман није просто јадиковка над моралном пропашћу нашег народа који сматра да је смисао живота у вожњи доброг аутомобила, или у потпуном препуштању овосветским уживањима. Напротив, аутор романа иде директно против „матице овог света“: лепе жене, лепи мушкарци, они који нуде секс и који траже секс, богати хипермаркети, човек који верује у слику и укидање времена и простора... нису и не могу бити извор среће и задовољства. Човек одвојен од Бога постаје добровољна жртва страсти која га претвара у смешног несрећника у овом свету.
У миљеу општих етичких начела Ненад истиче љубав као најважнију и највишу вредност. Љубав код аутора не важи само на нивоу етичке вредности него љубав има онтолошку вредност. Као што добро и зло коегзистирају у овом свету, тако и аутор нас подсећа да такође љубав коегзистира са болом. Љубав грли бол не да би му дала метафизички значај и садржај него да би га преобразила у радост.
Да бих показао колико писац овог романа добро препознаје „дух времена“ у коме живи, навешћу један моменат – без обзира на то колико некоме изгледао саблажњив, аутор користи псовку као средство да изобличи дух времена и његове „вредности“. Псовка је постала основни мисаони садржај млађе популације нашег народа. Она није више израз љутње, огорчења, увреде; она је данас нажалост постала мисаоно, емоционално и лексичко језгро савремене српске реченице младог човека. Нема реченице у којој нема узречице „јеботе“, она је заменила поштапалице „овај“, „онај“, „разумеш“, „како да кажем“...
Овај роман, осим што показује висок уметнички домет, такође, унапређује верску културу и културу уопште, показује многобројне утицаје хришћанског погледа на свет и хришћанске духовности на савремену културу и стваралаштво. Нећу претерати ако кажем да Гуглова свеукупна духовна оријентација унутар овог дела у нашим културним приликама представља својеврсни подвиг. Вредност овог романа огледа се у ауторовој способности да на генијалан начин пренесе истине православне теологије, а да притом вешто избегне замку идеолошког заступника православља.
Гугл проналази једну нову форму са циљем да се теолошке истине и речи спасења упуте савременом човеку. Свесно или несвесно, аутор романа даје значајан допринос ризници српске књижевности чије је дело прожето јеванђељским духом, идејом добра и зла, и нашег вечног трагања за смислом постојања. У том дискурсу ова књига је права новина, не може а да не буде примећена не само у књижевним круговима него и круговима теолога.

Професор верске наставе
Радослав Мијатовић